Još od detinjstva slušamo kako je važno učiti. Nekima su to pričali roditelji, nekima bake, tetke i stričevi. Još u ranim školskim danima shvatili smo da je petica u školi nešto što je bitno, nešto što raduje porodicu i nešto čemu treba težiti.

Međutim, okruženje u kome su rasli naši roditelji značajno se razlikuje od onoga u kome rastu naša deca.

Tehnološki napredak izmenio je i privredu i društvo. Današnji poslovi zahtevaju fleksibilnost, način komunikacije se menja, a trendovi smenjuju brže nego što mnogi od nas uspevaju da ih isprate.

Ove promene su uticale i na načine na koje deca provode slobodno vreme. Klinci 21. veka igraju se drugačije nego mi i naši roditelji.  Igračke su drugačije, način života je drugačiji, ali dečija prirodna potreba za učenjem kroz igru nije.

Nju treba zadovoljiti kao i vekovima ranije, ali tako da deca steknu veštine koje će ih osposobiti za snalaženje u današnjem svetu punom mogućnosti i izazova.

Da li je danas dovoljno da deca dobiju peticu u školi?

Verovatno ste čuli za koncept celoživotnog učenja, a možda i primetili da se menadžerski pojmovi mekih (međuljudske veštine popust slušanja, rada u timu, komuniciranja i dr.) i tvrdih veština (stečene formalnim obrazovanjem poput tehničkim veština, računanja i sl.) sve češće spominju i u socijalnom kontekstu.

Meke veštine više nisu važne samo za napredovanje u karijeri, već postaju ključne za razvijanje kvalitetnih međuljudskih odnosa i uspešno suočavanje sa izazovima tokom celog života.

Iako pojam celoživotnog učenja nije novog datuma, Evropska komisija je 2000. godine usvojila važan dokument Memorandum o celoživotnom učenju. Ovaj dokument je samo formalna potvrda da veštine koje su danas potrebne za napredovanje u karijeri, snalaženje u različitim socijalnim situacijama i rešavanje problema brzo menjaju.

Formalno obrazovanje zapravo više nije merilo uspeha u životu.

Usvajanje činjenica je značajno za napredak u školi, ali deci je potrebno i duboko razumevanje sveta oko njih kao i usvajanje veština koje će im omogućiti da stečeno znanje primene u različitim situacijama i razviju nove ideje (Vidi: Winthrop & McGivney, 2016, Skills for a Changing World).

Učenje kroz igru odvija kada je zadovoljeno 5 kriterijuma (Vidi: Zosh, Jennifer M. et al., 2017, Learning through Play):

1)      Igra izaziva radost (iako ne znači da se tokom igre ne smeju pojaviti i negativne emocije),

2)      Dete pronalazi smisao u onome što radi (deca pronalaze smisao u iskustvu povezujući ga sa nečim što već znaju),

3)      Aktivnost uključuje aktivno razmišljanje (postoji neki problem koji je potrebno rešiti),

4)      Aktivnost zahteva učestalo razmišljanje (važna je dinamika: aktivnosti u kojima dete mora učestalo da razmišlja i istražuje razvijaju fleksibilnost i kreativnost),

5)      Aktivnost zahteva određeni stepen socijalne interakcije (pored osećanja sigurnosti i razvijanja poverenja, socijalne interakcije imaju pozitivan uticaj na razvoj empatije, saradnje i komunikacije kod dece).

Učenjem kroz igru razvija se širok spektar veština i to u isto vreme.

Uzmimo za primer grupu predškolske dece koja se igraju da su u vrtiću. Odraslima takva igra naizgled može delovati beznačajno. Međutim, deca na ovaj način koriste različite veštine kako bi uspešno odigrali zadate uloge.

Oni pronalaze lokaciju i predmete koji će biti deo izmišljenog vrtića, dele uloge pri čemu pregovaraju, dele odgovornost, kreiraju scene koje su im poznate, testiraju različite ishode i izlaze iz zone komfora pod svojim pravilima.

Na ovaj način deca nadograđuju postojeće znanje i veštine u kontrolisanim uslovima.

Novija istraživanja odnosa igre i učenja kod dece pokazala su da u ranom uzrastu deca usvajaju ne samo fizičke, socijalne i emocionalne veštine već i kreativnost. Sve ove veštine su na neki način povezane, jer razvoj jedne grupe utiče na drugu. Tako npr. fizički razvoj (npr. fina motorika) postavlja temelje razvoju kognitivnih i socijalnih veština. Istraživanja su pokazala da deca koja su bila fizički aktivna u prvog godini života imaju bolji uspeh u školi.

Deca koja imaju slobodu i koja su podsticana da istražuju svoje okruženje, ispituju različite materijale, komuniciraju sa različitim ljudima i kojima je dozvoljeno da nekada pogreše, postaju fleksibilnija. Ona nauče kako da se prilagode različitim situacijama i samim tim postaju sposobnija da se suoče sa životnim izazovima.

Deca su rođena da uče kroz igru, a šta roditelji mogu da urade?

Istraživanja poslednjih decenija su pokazala da za decu igra nije samo zabavna aktivnost uz koju provode slobodno vreme dok ne odrastu. Igra zapravo ima ključnu ulogu u usvajanju novih znanja i veština potrebnih za kasnije snalaženje u različitim životnim situacijama. Ovde se pod snalaženjem ne misli samo na rešavanje problema, već i na iskorišćavanje prilika u cilju ličnog napretka.

Iako je za decu učenje kroz igru prirodna aktivnost, ona mora u određenom stepenu biti podržana adekvatnim okruženjem. Učenje kroz igru može imati različite forme:

1)      Slobodna igra koju samostalno vodi dete

2)      Igra uz podršku odraslog

3)      Igra po jasnim instrukcijama

Odrasli mogu davati jasne instrukcije i ograničenja, ali je za uspešno učenje kroz igru mnogo važnije da pružaju podršku. Za razliku od ograničavanja igre, pomoć odraslog podrazumeva da dete vidi kao sposobno da izvrši određene zadatke ili reši određeni problem.

Zamislimo 3 grupe dece koja su dobila 3 različita zadatka.

Prva grupa treba da isecka oblačiće koji su nacrtani na papiru.

Druga grupa dece je dobila zadatak da oboji nacrtanu kućicu sa baštom.  Treća grupa je dobila Playmais deliće da napravi farmu.

Na prvi pogled deluje da se sve 3 grupe dece bave kreativnim aktivnostima, ali se njihove mogućnosti izbora razlikuju.

Grupa koja secka oblačiće sa papira zapravo nema izbor niti mogućnost da izrazi svoj kreativni potencijal. Oni imaju jednostavan zadatak sa jasnim instrukcijama.

Grupa koja treba da oboji kućicu je dobila konkretan zadatak, ali ima slobodu da odabere boje kojima će taj zadatak završiti. Oni imaju veći stepen slobode od prve grupe.

Treća grupa dece ima najveću slobodu. Oni imaju zadatu temu i materijale, ali svako može da napravi životinju koju želi, koristeći različite veličine delova, različite boje i različite tehnike (lepljenjem delića na papir ili pravljenjem 3D figura).

Kada se dete igra sa slagalicom ili Playmaisom, roditelj može da utiče na ishod na različite načine.

Kako?

Ukoliko sve vreme sugeriše detetu šta treba da uradi i koji komad gde treba da stavi, roditelj u potpunosti kontroliše aktivnost i dete nema slobodu izbora. Sa druge strane, roditelj može pomagati tako što će pustiti dete da radi samo uz povremeno davanje sugestija.

Npr. kada dete ne ume samo da pronađe pravi deo slagalice, roditelj može zajedno sa njim potražiti odgovarajući komadić. Na taj način dete do rešenja dolazi koristeći sopstvene sposobnosti, ono je usmereno, a ne kontrolisano.

Isprobajte različite materijale za učenje kroz igru kod kuće sa svojim klincima.

Npr. dajte detetu zadatak da napravi cveće različitih boja od Playmaisa ili da nacrta sliku koju će kasnije ukrasiti mosaic delovima po želji. Na kraju krajeva, možete im dati celu kutiju Playmais komadića i slobodu da naprave šta god požele.

Merite vreme koliko se igraju i zabavljaju sa svakim novim zadatkom. Videćete da je svaki naredni projekat sve složeniji i zanimljiviji i da dete ima sve više novih ideja. Vaša pomoć u igri vremenom postaje sve manje potrebna, jer dete učenjem kroz igru razvija nove veštine i postaje sposoban mali čovek.