Header image

Bajka o zeki i veverici

(ne baš klasična bajka)

Ovo je moderna bajka smeštena u jednoj lepoj, prostranoj šumi. To je priča o životu, deci i vaspitanju u kojoj glavne uloge tumače Bobana i Jeka.

Čitajte pažljivo!

Bobana je bila jedna od najlepših šumskih zečica. Svi zekani su je čežnjivo gledali i utrkivali se ko će joj doneti najsočniju šargarepu. Na kraju je njeno srce osvojio zeka koji nije bio bogat, ali je bio vredan, nežan i umeo je da je nasmeje. Baš za tog zekana se i udala.

Dobili su 3 zečića i vredno radili kako bi im obezbedili lagodan život. Tata je prodavao sisteme za navodnjavanje, a mama je čuvala zečiće, držala časove matematike i upravljala kućnim finansijama.

Nisu imali veliku kuću, ali je bila čista, uredna i ukrašena dečijim radovima u lepim ramovima. Polako su štedeli i planirali da za nekoliko godina kupe veći dom.

Bobana je imala plan i bila je sjajan organizator. Kod nje je sve imalo svoje mesto. Učila je i decu redu, pravilima i kulturi. Njeni zečići su uvek bili najlepše obučeni u šumi. Svima bi se kulturno javili sa „dobar dan“ i uvek bi rekli „hvala“ i „molim“. Tačno se znalo kada je vreme za igru, kada za jelo, a kada za spavanje. Bobana bi se ljutila kada zečići dođu kući prljavi od blata ili ako ne srede sobu.

Komšinica gica je često zbog toga gunđala. „Bobana, pa pusti tu decu da se isprljaju malo. Ja sam se sa zemljom igrala i sa braćom po ceo dan u blatu valjala. Ima vremena za red, deca po prirodi svojoj moraju praviti nered!“

I mama gavra iz parka je umela zajedljivo da prokomentariše: „Opa, opet nove košuljice za šetnju. Ima se, može se“.

Bobana ne bi rekla ništa. Samo bi se kulturno javila u prolazu i nasmešila.

Nije njoj bilo važno da deca budu najlepša, već da nauče da čuvaju, da poštuju i kasnije stvore sami.

Njeni zečići se nisu igrali u blatu, ali su umeli sami da odu do prodavnice, pomognu komšiji, da naprave sendvič sa šargarepom (i sve vrate na mesto) i da sastave veliku slagalicu. Domaći su radili sami, jer to je bila njihova obaveza. Čak su predložili da svake godine skupe igračke sa kojima se ne igraju i poklone drugim zečićima kojima je potrebno. Svako veće pred spavanje, porodično bi čitali priče, pravili planove ili crtali slike za baku.

Bobana je obožavala svoju decu. Uvek je radila ono što je verovala da je dobro za njih. Bobana je bila dobra mama.

Na drugom kraju šume živela je malo drugačija porodica. Jeku vevericu su znale sve životinje. Ona je sanjala da bude poznati umetnik. Mnogo je putovala sa svojim rančićem na leđima. Na jednom od tih putovanja upoznala je svog sadašnjeg muža.

Kada su saznali da će dobiti bebe veverice, Jeka se vratila kući, na brzaka preuredila svoj dom improvizovanim pregradama i obojila zidove u šareno. Nije volela monotoniju. Svaka prostorija bila je drugačije boje.

Jekine veverice su od malena bili pravi vragolani. Igrali bi se po ceo dan u krošnjama i čavrljali sa drugim životinjama. Veverko je bio najvragolastiji od svih. Umeo je da dođe kući sav uflekan od bobica i ulepljen u smolu. Jeka bi se smejala.

Komšinica sova je često dobacivala: „Jeko ženo, vidi ovog malog kako ti je prljav. Presvuci dete, može i da se prehladi“. Jeka bi joj samo rekla: „Ne brini se sovo, nisam ga sa čistom majicom ni rodila“.

Mama jež je umela da komentariše: „Vidi kako trče kao blesavi. I izmišljaju reči u pesmi, ništa ih ne razumeš“.

Jeka bi samo pomislila: „Te će ih izmišljene pesme mnogo naučiti“. Jer Jeka nije marila za čiste majice. Za nju je detinjstvo bila sloboda. Vidiš, pipneš, uzmeš u ruku. Naučiš iskustvom koga nema u knjizi.

Njena deca nisu uvek imala čistu odeću, ali su umeli da osmisle smešnu predstavu i okupe pola šume. Umeli su i da crtaju prstima i sagrade kućicu za igru od malih grančica. Kroz kvarenje su naučili da poprave. I mala deca su ih jako volela, kao i oni njih. Svako veće pred spavanje, porodično bi izmišljali priče, isprobavali nove recepte ili zvali komšije u goste.

Jeka je obožavala svoju decu. Uvek je radila ono što je verovala da je dobro za njih. Jeka je bila dobra mama.

Kada su Bobanina i Jekina deca porasla, postali su nerazdvojni drugari. Učili su jedni od drugih i postali srećni ljudi. I Bobana i Jeka su počele da se druže. Bobana je pokazala Jeki kako da skine fleku od smole sa odeće, a Jeka je Bobanu naučila da sama napravi police.

A šta je bilo sa gicom, gavrom, ježom i sovom?

Oni i dalje kritikuju. Nisu se nikada zbiližili ni sa Bobanom, ni sa Jekom ni sa drugim stanovnicima šume. Slobodno vreme provode na klupici u parku sami.

Koliko ima gica, gavra, ježeva i sova u tvom okruženju?