Detinjstvo prođe, ostanu sećanja
- misli jedne mame -
Od kako smo formirale svoje porodice promenio se način na koji je naše društvanjce provodilo vreme. Nismo se viđale mnogo ređe već su naše brige, strahovi i razlozi za smeh bili drugačiji.
Pričale smo o karijeri, porodičnoj dinamici, izazovima roditeljstva, a posebno vaspitanju. Iako smo se razlikovale kao majke, pre svega kao ljudi, sve smo imale istu želju – da naša deca izrastu u sposobne i srećne odrasle. Prirodna stvar, svakako.
Ono o čemu, čini mi se, nismo nikada pričale je kako nas kao majke vide naša deca. Ne kako mi vidimo sebe i ne kako nas partner doživljava u ulozi roditelja.
Tu perspektivu sam spoznala neočekivano, tek nakon jednog (naizgled beznačajnog) događaja kada je Mila imala 4 godine.
Tog dana smo žurili da stignemo na sportić u 18h. U prolazu sam pogledala pano (onaj na koji vaspitačice kače odgovore klinaca na tematska pitanja). Retko pročitam sve. Najčešće samo lovim šta je moje dete reklo.
Zapazila sam da ovaj put svi odgovori počinju isto – „moja mama…“. Ne znam koliko je scena trajala jer se činilo da je u trenu vreme stalo. Potpuno nekontrolisano, počele su da se nižu slike naših porodičnih aktivnosti proteklih meseci. Šta je moje dete moglo prvo da pomisli na reči „moja mama“?
Priznajem da sam cele godine puno radila. Ostajala sam duže i dolazila kući umorna. Često sam i odmarala posle posla. Dva puta sam imala temperaturu i tih dana sam bila loše volje. I još nekih dana…
Prošle nedelje je htela da idemo u park, ali bilo je baš hladno pa smo ostali kući. Svi smo gledali crtaće, baš i nije neka zabava? I preksinoć joj nisam pročitala priču pred spavanje. Skoro je tražila da crtamo balerine, ali morala sam da idem na poslovni sastanak. Taj dan nismo crtale ništa.
Scene su se verovatno nizale samo par sekundi, ali ličilo je na sate. I još koji je bio potreban da podignem pogled i pročitam odgovor:
„Moja mama ume svašta i puno se smeje“.
Ovaj put nije stalo vreme, stala sam ja. Dugo sam gledala u tu čarobnu rečenicu. Rečenicu koja bi trebala da pokazuje surovu istinu koju deca vide bolje od nas.
I pokušala sam da se setim kada sam se smejala. Da me je to pitala drugarica, ne bih znala odmah da odgovorim.
Ali moje dete je očito znalo.
Milina mama koju sam ja videla bila je umorna, bezvoljna i dosadna. Mama koju je videla Mila je bila sposobna, aktivna i zabavna. To je ista mama, ali se posmatrač razlikuje. Davno sam pročitala da se srećna osoba pre seti srećnih događaja, a tužna neprijatnih. Veselo i srećno dete videlo je kul mamu. Premorena mama videla je svoje propuste.
Neko vidi stvari koje ga čine srećnim, a neko izvore nezadovoljstva.
Tako Mila nije primetila moj umor, a ja nisam bila svesna dragocenih trenutaka koje smo provodile zajedno.
I tek tada sam počela da uviđam širu sliku. Kao kada otvoriš preklopljeni list papira koji predugo gledaš samo sa jedne strane.
Sećam se kada je slučajno pocepala kostim vile za maskembal. Tražili smo ga po gradu skoro nedelju dana. Obukla ga je dan pre događaja i trčala po kući. Zapela je za radijator i rascepala suknjicu. Nisam rekla ništa, nisam je grdila. Bila je tužna, pa smo uzele iglu i konac da popravimo stvar. I uspele smo, čak smo zašile i dodatne ukrase pa je suknjica bila lepša nego pre.
A sećam se i kada je imala boginje i ceo dan se razvalačila po krevetu. Nisam više imala ideja kako da je zabavim pa smo izmišljale drugačija imena likovima iz crtaća. Mesec dana kasnije me je pitala kada ćemo opet da se igramo igre izmišljalice.
Sećam se i kada je dobila na poklon Playmais, a mi nismo imale pojma šta je to. Pre nego što sam pročitala da se komadići lepe sami jedni za druge kada se nakvase, sat vremena smo ih lepile lepkom. Tako smo napravile kravu, psa, prase, farmera i celu kuću sa baštom. Kada smo shvatile da nam nije bilo potrebno 3 tube lepka, iskreno smo se smejale. I danima nakon toga je bilo smešno svaki put kada bi se prisetile.
To je kasnije postala i porodična interna fora, za sve što treba staviti jedno na drugo tata bi rekao: „ma pusti mamu, ona će to lepkom o čas posla“.
Sada znamo da za lepljenje Playmais-a nije potreban lepak, ali nije mi žao što tada nisam znala. I bez njega bi napravile šarenu farmu i to znatno brže. Ali neće se Mila sećati gde su kazaljke na satu stajale dok smo se igrale. Neću ni ja.
Verovatno se neće sećati ni o čemu smo pričale, ni koliko je tačno godina imala. Ono što ostane nisu uvek reči i nisu jasne slike kao na filmu. Ostane miris i ostane osećanje.
Sećaće se da njena mama „ume svašta i puno se smeje“, nekih trenutaka u vremenu, sigurnosti i sreće. Detinjstvo, čini se, prebrzo prođe, ali takva sećanja nikada.